КРОЗ СРПСКУ ЦРЊУ, О 140. ГОДИШЊИЦИ ОДЛАСКА ЗНАМЕНИТОГ СРПСКОГ СЛИКАРА И ПЕСНИКА У грбу Ђурине вароши Живот га није штедео, а ни он живот. Огњена нарав и реч, дубока нежност и чиста слика, имају своју цену. Платио је са смешком, није се ценкао са судбином. Успомена на њега, на његово дело и ране, и данас живи у његовом завичају. На уласку у Српску Црњу пише да је то његова варош. У њој се скоро све, чак и ратарска задруга, по њему зове. Били смо тамо, да бисмо подсетили: ове године цела српска култура требало би да му искаже дужну захвалност
Текст и фото: Миодраг Грубачки
Насеље у средњем Банату, уз саму границу с Румунијом, Српска Црња родно је место чувеног сликара, песника, драмског писца, учитеља и боема Ђуре Јакшића (1832–1878). Ове године обележава се 140. годишњица од његове смрти, а колико се Црњани поносе својим најпознатијим становником видљиво је већ на самом улазу у место, где путнике дочекује табла с натписом: „Добро дошли у Ђурину варош”.
Сад, да ли је у питању варош или тек село, о том ће мештани радо приповедати, али је неспорно да је овде много тога названо Ђуриним именом и презименом: основна и средња школа, библиотека и културни центар, културно-уметничко друштво, књижевна награда, чак и једно тамошње удружење жена и земљорадничка задруга. Међу најдужим улицама, паралелна са главном, управо је Улица Ђуре Јакшића. Уз спомен-бисту у парку поред цркве, у центру места подигнут му је споменик, рад Александра Зарина, још једног овдашњег уметника. Можда највећа почаст учињена му је тиме што је његов лик, налик витезу укрштеног књижевног пера и сликарског киста, део званичног грба Српске Црње.
Ђурина родна кућа, коју само дворишна ограда дели од основне и средње школе, грађена је тридесетих година XIX века и панонског је типа. На њој су два мала улична прозора и дуг отворен трем са зиданим стубовима, који прати дворишну фасаду. У малом, циглама поплочаном дворишту, а шта друго, стабла липе. Под њиховим крошњама окупљају се ходочасници уметности, славећи њеног истакнутог представника. У кући се од 1980. године налази спомен збирка – Музеј Ђуре Јакшића. Ту се сваке године, почетком јуна, одржава културна манифестација „Ђурини дани”, некад звана „Липарске вечери”. Српска Црња је тих дана испуњена уметницима и садржајима посвећеним Ђури и његовом стваралаштву. Године 2011. урађени су значајни конзерваторски радови на санацији куће. Замењена је трула кровна грађа, постављен нови цреп, у потпуности обновљена фасада. Измењена је поставка спомен музеја и урађени су принтови најпознатијих Ђуриних слика. Кућа је то у којој је живео парох овдашњи Дионисије Јакшић, који је службовао у Цркви Светог Великомученика Прокопија, лепом здању из 1788. године. Супруга му Христина родила је 27. јула 1832. године њиховог првенца Георгија – Ђуру, који ће у родном селу живети до своје двадесет четврте године.
ВАТРЕНА НАРАВ, ИСКРЕНА УМЕТНОСТ
На путу од Српске Црње до Београда, кратко је боравио и у Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину, где 1848. године учи сликарство код Константина Данила, уметника из самог врха српског сликарства XIX века. У родном месту оставља ликовни печат у Цркви Светог Прокопија, радећи 1853. осамнаест престоних икона и икона на дверима, троновима и над певницама, у духу нових романтичарских идеја. Иако припадају његовим раним сликарским радовима, с тенденцијом сличности са иконама какве је радио Данил, ове иконе значајне су и због тога што иза Јакшића није остало много дела у области црквеног сликарства. Та година, 1853, једна је од преломних у Ђурином животу, јер напушта студије сликарства на академији у Бечу, али и објављује прве поетске радове у Сербском летопису (потоњем Летопису Матице Српске).
Као што ће то касније учинити и други знаменити Банаћанин Урош Предић, вративши се из царског Беча у родно село, још једна уметничка паралела може се повући између ова два наша великана – Предић у цркви у Орловату, а Јакшић у Српској Црњи, сликају иконе с ликовима стварних, себи блиских људи. Од Јакшићевих су посебно занимљиве две, које је насликао прву и последњу, а у храму заузимају истакнута места, на Богородичином и Архијерејском трону. Свети Сава на икони има препознатљиве црте лица Ђуриног оца, свештеника Дионисија, a на икони Богородице са Христом у лику Богородице представио је своју велику, неузвраћену љубав, Емилију – Милу Поповић, лепу крчмарицу у кикиндској кафани „Код белог крста”. Та ћерка власника кафане Лазара Поповића посебно је прирасла Ђури за срце, у периоду када је боравио у Кикинди и зарађивао за живот портретишући тамошњу елиту и богату клијентелу. „Вина, Мило!”– орило се, / док је Мила овде била. / Сад се Мила изгубила: / Туђе руке вино носе. / Ана точи, Ана служи, / ал’ за Милом срце тужи... низао је антологијске стихове песник Јакшић, када је Емилију у кафани заменила њена сестра Ана. У наступу беса, због увредљивих коментара околине, у једном тренутку покушава да уништи свој сликарски рад, одлази до цркве и оштећује икону на три места. Обуздавају га некако, али трагови Ђурине импулсивне нарави остају на икони Богородице скоро четири деценије, све до 1892. године, када је делом рестаурирана. Неколико резова сечивом, међутим, и даље је јасно видљиво на доњем делу иконе.
У СВЕТУ БЕЗ ЉУБАВИ, БРАЛЕ
Црква Светог Великомученика Прокопија обновљена је када и кућа Јакшићевих, пре седам година, након извршених конзерваторских радова на западној фасади и торњу звоника. Занимљиво, форма капе звоника тада је измењена и враћена у облик какав је био у XIX веку. Грађевина је, уобичајено, једнобродна, веома издужене основе, са полукружном апсидом и ниским звоником. Са суседног зида, практично у порти цркве, са мурала је посматра Ђура, уз своје бесмртне родољубиве стихове: „Отаџбина је ово Србина!”
По броју становника, ипак, само просечно војвођанско село, али по културном наслеђу и знаменитим житељима бар варош, ако не и више од тога, Српска Црња има дугу историју. Помиње се први пут још 1373. године, под именом Чорна. Убележена је и на најстаријој сачуваној карти Угарске, 1528. године. Према подацима из последњег пописа, у њој живи 3.685 становника и двоструко је већа од средишта општине којој припада, Нове Црње. На померање средишта општине у Нову Црњу утицао је повољнији географски положај суседног места, јер од последње српскоцрњанске куће до државне границе треба начинити свега коју стотину корака.
А ту, на самој међи, где путници већ припремају пасоше за прелаз у Румунију, налази се још једно познато овдашње здање – дворац „Нојхаузен”. Иако не припада низу старих војвођанских двораца, историјом и изгледом свакако завређује пажњу. Ово је једини дворац на подручју Баната који је подигнут за време Другог светског рата, у периоду од 1941. до 1943. године, када је требало да служи као летњиковац високог официра немачке окупационе војске, Франца Нојхаузена.
У тој малој Црњи рођено је неколико уметника који су оставили трага у домаћој књижевности и ликовној уметности, што је обележено пригодним спомен-плочама на њиховим кућама: књижевници Војислав Кузмановић, па синовци Ђурини Милета и Милутин Јакшић, Момчило Миланков, Драгиња Гавриловић, вајар Александар Зарин. „У свету, брале, нема љубави”, шаље Ђура последњу поруку, с надгробног споменика. Управо тим речима, за живота, посвећујући збирку својих песама, обратио се 1873. кнезу Милану Обреновићу. Да ли због Миле, или свега што му се за релативно кратког века догодило, тек, напаћена душа Ђуре Јакшића није ни могла другачију мисао за растанак наменити својим савременицима. Ипак, љубав је написана с великим „Љ”, остављајући веру и наду да ипак постоји, да има име и да се имену том, после свих лутања, може и мора враћати, јер другачије не може. Умро је 16. новембра 1878. у српској престоници, у сузама оставивши своју боемску Скадарлију, у којој је и живео и животарио, своја „Три шешира” и „Два јелена”, те неисцрпне изворе сопственог стваралачког надахнућа... Сахрањен је на старом Ташмајданском, а потом на Новом гробљу у Београду, где почива уз синовца Милету и још неколико својих Јакшића.
Српска Црња, Банат, Београд и Србија одаће и на ову годишњицу захвалност свом Ђури за његова бесмртна дела „Отаџбина”, „Поноћ нема”, „Липар”, „Девојка у плавом”, „Кнез Лазар”, „Таковски устанак”.... Стотину четрдесет година након што је напустио свет овоземаљски, песник и сликар Ђура Јакшић присутан је и даље у свом некадашњем окружењу, можда упечатљивије и снажније него икада пре...
***
Јакшићево
Дворац „Нојхаузен” окружен је уређеном зеленом површином, на некадашњем имању велепоседника грофа Чекоњића, а у непосредној близини мајура „Јулија”. Педантно пројектован, функционалан и складан, од квалитетних материјала, данас је један од најбоље очуваних двораца на српским просторима и претворен је у хотел. Упркос званичном називу, у овдашњем миљеу уобичајено се помиње као дворац „Јакшићево”.
***
Завичајна збирка
Документи о уметницима из Црње, као и стара издања Ђуриних књига из XIX века, архивска грађа о Српској Црњи и осталим насељима општине Нова Црња чувају се у завичајној збирци Народне библиотеке „Ђура Јакшић”. Ту су и два његова оригинална рукописа: писмо Министарству просвете Србије и говор посвећен једном покојнику, који је Ђура Јакшић писао по наруџбини.
Путоказ
Насеље у средњем Банату, уз саму границу с Румунијом, Српска Црња родно је место чувеног сликара, песника, драмског писца, учитеља и боема Ђуре Јакшића (1832–1878). Ове године обележава се 140. годишњица од његове смрти, а колико се Црњани поносе својим најпознатијим становником видљиво је већ на самом улазу у место, где путнике дочекује табла с натписом: „Добро дошли у Ђурину варош”. 
и једно тамошње удружење жена и земљорадничка задруга. Међу најдужим улицама, паралелна са главном, управо је Улица Ђуре Јакшића. Уз спомен-бисту у парку поред цркве, у центру места подигнут му је споменик, рад Александра Зарина, још једног овдашњег уметника. Можда највећа почаст учињена му је тиме што је његов лик, налик витезу укрштеног књижевног пера и сликарског киста, део званичног грба Српске Црње. 
тридесетих година XIX века и панонског је типа. На њој су два мала улична прозора и дуг отворен трем са зиданим стубовима, који прати дворишну фасаду. У малом, циглама поплочаном дворишту, а шта друго, стабла липе. Под њиховим крошњама окупљају се ходочасници уметности, славећи њеног истакнутог представника. У кући се од 1980. године налази спомен збирка – Музеј Ђуре Јакшића. Ту се сваке године, почетком јуна, одржава културна манифестација „Ђурини дани”, некад звана „Липарске вечери”. Српска Црња је тих дана испуњена уметницима и садржајима посвећеним Ђури и његовом стваралаштву.
Године 2011. урађени су значајни конзерваторски радови на санацији куће. Замењена је трула кровна грађа, постављен нови цреп, у потпуности обновљена фасада. Измењена је поставка спомен музеја и урађени су принтови најпознатијих Ђуриних слика. Кућа је то у којој је живео парох овдашњи Дионисије Јакшић, који је службовао у Цркви Светог Великомученика Прокопија, лепом здању из 1788. године. Супруга му Христина родила је 27. јула 1832. године њиховог првенца Георгија – Ђуру, који ће у родном селу живети до своје двадесет четврте године.
На путу од Српске Црње до Београда, кратко је боравио и у Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину, где 1848. године учи сликарство код Константина Данила, уметника из самог врха српског сликарства XIX века. У родном месту оставља ликовни печат у Цркви Светог Прокопија, радећи 1853. осамнаест престоних икона и икона на дверима, троновима и над певницама, у духу нових романтичарских идеја. Иако припадају његовим раним сликарским радовима, с тенденцијом сличности са иконама какве је радио Данил, ове иконе значајне су и због тога што иза Јакшића није остало много дела у области 
црквеног сликарства. Та година, 1853, једна је од преломних у Ђурином животу, јер напушта студије сликарства на академији у Бечу, али и објављује прве поетске радове у Сербском летопису (потоњем Летопису Матице Српске). 
Свети Сава на икони има препознатљиве црте лица Ђуриног оца, свештеника Дионисија, a на икони Богородице са Христом у лику Богородице представио је своју велику, неузвраћену љубав, Емилију – Милу Поповић, лепу крчмарицу у кикиндској кафани „Код белог крста”. Та ћерка власника кафане Лазара Поповића посебно је прирасла Ђури за срце, у периоду када је боравио у Кикинди и зарађивао за живот портретишући тамошњу елиту 
и богату клијентелу.
Црква Светог Великомученика Прокопија обновљена је када и кућа Јакшићевих, пре седам година, након извршених конзерваторских радова на западној фасади и торњу звоника. Занимљиво, форма капе звоника тада је измењена и враћена у облик какав је био у XIX веку. Грађевина је, уобичајено, једнобродна, веома издужене основе, са полукружном апсидом и ниским звоником. Са суседног зида, практично у порти цркве, са мурала је посматра Ђура, уз своје бесмртне родољубиве стихове: „Отаџбина је ово Србина!” 
варош, ако не и више од тога, Српска Црња има дугу историју. Помиње се први пут још 1373. године, под именом Чорна. Убележена је и на најстаријој сачуваној карти Угарске, 1528. године. Према подацима из последњег пописа, у њој живи 3.685 становника и двоструко је већа од средишта општине којој припада, Нове Црње. На померање средишта општине у Нову Црњу утицао је повољнији географски положај суседног места, јер од последње српскоцрњанске куће до државне границе треба начинити свега коју стотину корака.
– дворац „Нојхаузен”. Иако не припада низу старих војвођанских двораца, историјом и изгледом свакако завређује пажњу. Ово је једини дворац на подручју Баната који је подигнут за време Другог светског рата, у периоду од 1941. до 1943. године, када је требало да служи као летњиковац високог официра немачке окупационе војске, Франца Нојхаузена.
„У свету, брале, нема љубави”, шаље Ђура последњу поруку, с надгробног споменика. Управо тим речима, за живота, посвећујући збирку својих песама, обратио се 1873. кнезу Милану Обреновићу. Да ли због Миле, или свега што му се за релативно кратког века догодило, тек, напаћена душа Ђуре Јакшића није ни могла другачију мисао за растанак наменити својим савременицима. Ипак, љубав је написана с великим „Љ”, остављајући веру и наду да ипак постоји, да има име и да се имену том, после свих лутања, може и мора враћати, јер другачије не може.
Умро је 16. новембра 1878. у српској престоници, у сузама оставивши своју боемску Скадарлију, у којој је и живео и животарио, своја „Три шешира” и „Два јелена”, те неисцрпне изворе сопственог стваралачког надахнућа... Сахрањен је на старом Ташмајданском, а потом на Новом гробљу у Београду, где почива уз синовца Милету и још неколико својих Јакшића.
